Emsa

Danas je zaspala jedna dobra baka Emilija. Imala je mnogo godina. Imala je mnogo unucica, pa i praunucad. Imala je osmeh, za svakog: svoju decu, rodbinu, komsije i prolaznike. Njena kuca je kraj puta, dvoriste je odmah do igralista. Nikad joj nije smetala decja graja, nikad se nije pozalila niti ljutila kad bi lopta pala medju njeno cvece. 
Danas sam se podsetila koliko lepog i raznovrsnog cveca ima u njenom dvoristu. 

Nije bila umorna da se dvaput dnevno s osmehom javi decurliji, djacima iz skole- u skolu. Ja sam bila djak. Njoj sam se uvek javljala. Poslednjih godina, sluh je nije dobro sluzio pa smo se javljali mahanjem i osmehom- uvek bi pogledala ka putu. Nije bila od onih mrzovoljnih, teskih ljudi. Blago stvorenje, malo povijeno, al vredno, vedro i nasmejano. 

Danas smo je ispratili. 

Comment – not allowed

Tags

Redovno vas citam, iako nemam narocitu potrebu da ostavim trag u vidu zvezdice ili komentara kao dokaz prisutnosti.  

Medjutim, sve vise primecujem, na Twiteru, Facebook- u, pa i ovde, pojavu da je komentarisanje ne samo nepozeljno, vec i nepotrebno.

Istini za volju, ni sama nisam izuzeta iz ovoga. Imam nesto da kazem, zapisem, izbacim iz sebe (definisite kako god zelite)- to i uradim: bilo na Tw ili gde drugde, “in real world”.

A komentar?

Licno ih ne volim, jer ih uglavnom dozivljavam kao kurtoazne (karakterna crta) – kada je umesan, sto znaci zanimljiv, inspirativan, konstruktivan- ok. Medjutim, povrsnost je nekako svuda uzela maha, a sa njom i brzopletost te se tekstovi niti skoncentrisano i sa paznjom citaju, niti se dovoljno paznje posvecuje tom konstruktivnom, da ne kazem dobronamernom aspektu komentara.

U virtualnom svetu, komentarisanje je zgodan supstituent za razgovor, u odredjenom smislu. No, izostanak potrebe za tudjim komentarom, dakle razgovorom, dovodi me do jednog razocaravajuceg zakljucka- upravo to osecanje navelo me je da napisem ovde nekoliko redova o tome.

Zasto ne zelimo razgovor?

Zasto izbegavamo, stavise, smatramo nepotrebnim razmenu misli?

Zasto, a sigurna sam da ste “uhvatili” sebe u takvoj situaciji, nemamo strpljenja da sagovornik zavrsi misao, recenicu do kraja? 

Znamo sta cemo reci -ne mogu da cekam sto godina, zar ne?

A gde to zurimo?

U samocu?

U samosazaljenje?

U narcisoidno fotografisanje i dodvoravanje tom nekom drugom pred kojim treba da se pokazemo lepsim, boljim ma, najboljim iako to zasigurno nismo niti ima bojazni da cemo ikada biti? Zatvoreni u sebe i svoj, uvek isti, monolog, tesko da cemo igde stici (pod pretpostavkom da to intimno zaista zelimo).

Nema prava na gresku, svi smo idealni i samodovoljni, zato i kukamo u prazno. I to je, na zalost, dovoljno. A nije.

Treba da se naucimo, opet, ili da se podsetimo, sta znaci razgovarati.

Da, svi imaju svoje brige; da, svakom je tesko; da, vecina jedva sastavlja kraj sa krajem i retko ko moze da se pohvali da je ovo zivot kakav zeli i kakav zasluzuje (zasigurno se ovome nije nadao) ali, prestanimo da se ponasamo kao gladne besne zveri.

Nije samo sada i nije samo kod nas tuzno i siroto. Niko nam nista ne duguje, te zato bes, plac, uvreda i kuknjava nema konstruktivnog epiloga.

“Nijedna kritika nije spasila svet”.

Razgovarajte, ionako smo dozivotno osudjeni na samicu ispod svoje koze, kako je rekao jedan engleski pisac davno. A empatija ce, ne filtrirana stvarnost, spasiti svet. 

Sulejman Fajad “Glasovi” Medjukulturno ne(spo)razumevanje u književnosti

Tags

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Tzv. kulturni nesporazum, kada govorimo o arapskoj, afričkoj književnosti posle Drugog svetskog rata, tema je kojom se  bavio veliki broj pisaca. Jedan od njih je Sulejman Fajad (Dakahlija, 1929), egipatski pisac i njegov roman “Glasovi”* (1972. Bagdad)

Ono što je zajedničko ovom romanu i tematski srodnima** je isti tragični zaključak, da kulturni nesporazum generiše tragediju, odnosno, kobni završetak. Tema koja se izdvaja je svakako položaj žene, tako uočljiv i različit, ako uzmemo u obzir da je reč o dva naporedno postavljena sveta. Svet porobljenih, odnosno njegovi eksponenti, kako ih imenuje Srpko Leštarić u predgovoru ovom izdanju, “simbolički se svete njihovim gospodarima kažnjavajući nedužne pripadnice njihovih nacija”. Dakle, reč je o ropsko- podaničkom odnosu, nasuprot gospodskom, civilizacijski naprednijem sloju društva.

Forma kojom se Fajad služi da prikaže jedan događaj iz više različitih perspektiva naziva se “rašomonski”, odnosno, književnoteorijskim rečnikom, multifokalni. Pisac koristi strukturu dnevnika kako bi osvetlio događaj iz što više zasebnih, među sobom samostalnih uglova, pritom ne dajući dublje karakterizacije samih likova koji u određenom smislu utiču na pripovedanje iznoseći svoje emocije i razmišljanja o novoj gošći, tako uvredljivo različitoj od njih. Glavni akter događaja, žena koja dolazi u selo kao supruga njihovog zemljaka, uskraćena je za dnevničko izražavanje. Na taj način i čitalac biva zakinut za njeno vidjenje tog sela i njegovih stanovnika. O njoj saznajemo samo iz perspektive drugih likova, tzv. reflektora.

Zanimljivo je primetiti da ovakav način pripovedanja, dosledan do samog, neočekivano tragičnog kraja, generiše ne samo udaljavanje instance pisca kao pripovedača, onog koji saopštava događaj, već i određen status neutralnosti u vrednosno-etičkom smislu, posebno na kraju romana, kada je jasno da je do zločina došlo, a da je isti ne samo nedopustiv, već i da povlači (ili bi bar trebalo) zakonske konsekvence.

Osvrnemo li se, radi usporedbe, na srpsku književnost u celini uzev, ne samo na period posle Drugog svetskog rata, kada je roman “Glasovi” nastao, mogu se uočiti izvesni obrisi povezanosti. Uzmemo li za osnovu poređenja odnos pokorenog i onog koji pokorava, a imajući u vidu istoriju ne samo srpskih, već, unekoliko i balkanskih naroda, izdvajaju se tri velike sile Vizantija, Turska i Austrougarska.

Kada je reč o Vizantiji, njen uticaj, povezivanje i širenje tiče se pre svega kulture i pismenosti, koja se odvijala skoro uporedo sa procesom hristijanizacije. Dinastija Nemanjića će u ovom procesu odigrati odlučujuću ulogu, usmerivši razvoj srpske srednjovekovne države ka Istoku. Zahvaljujući ovom povezivanju, Srbi će napraviti veliki civilizacijski iskorak prihvatanjem hrišćanstva i stvoriti srednjovekovnu  književnost koja će prvenstveno biti prevodna. Istorijske prilike sprečile su razvoj originalne književnosti i profanih književnih vrsta.

“Bilo je potrebno početi od početka, od učenja azbuke, od upoznavanja sa osnovnim štivima na kojima je počivala hrišćanska obrazovanost, od upoznavanja biblijskih tekstova, pre svega od jevanđelja.”***

Turska carevina, moćna i kulturološki sasvim različita od kulture tadašnjih stanovnika Balkana, suvereno je vladala dug vremenski period čitavim područjem. Veliko bogatstvo naše narodne književnosti nastajalo je u širokom istorijskom rasponu od nekoliko vekova turskog osvajanja i njihove vladavine na našim prostorima. Ciklusi u koje su organizovane narodne pesme predstavljaju čitava razdoblja i faze u borbi protiv zavojevača.****

Ono što predstavlja faktor razdvajanja, kada je reč o drugoj civilizaciji koja se nametnula kao vladajuća jeste da ovde nije bilo istaknutog civilizacijskog iskoraka u odnosu na pokorene narode, uključujući i srpski. Jaz je prvenstveno bio kulturološki, u smislu običaja, nošnje, jezika.

Turski vojnici bili su mahom neobrazovani, a narod koji se naseljavao u osvojenim oblastima bio je pretežno zemljoradnički, zanatski. Prenos i širenje osmanske kulture u balkanske krajeve u najvećoj meri je preduzimala turska vlastela, pri gradnji kuća, vikendica za odmor, ali i u pesmama i igrama, pa i odeći, odnosno materijalima koje su donosili i potom, šili.

Brojni su tragovi turskog kulturnog nasleđa koji su asimilovani i ostali ukorenjeni kao deo srpske kulturne baštine i folklora. Leksičko njeno nasleđe je samo jedno od bogatstava u nizu i svojom dragocenošću zaslužuje zaseban tekst.

 Tema turskih osvajanja i specifičnog načina života u tom periodu, nakratko je, kao tema, zaboravljen i ostavljen na stranu u godinama koje dolaze. Tek će Ivo Andrić, u ratnim godinama XX veka obnoviti i vratiti duh kasabe i bosanskih sela tadašnjoj, ali i današnjoj čitalačkoj publici.

Za razliku od Fajada, Andrić se koristio donekle ustaljenom, tradicionalnom, čak, moglo bi se reći, obrascu pripovedanja- trećem licu jednine, neutralnom i objektivnom. Režim u kojem je nakon rata stvarao, iziskivao je u određenom smislu ovakvu vrstu distance, i vremensku i pripovedačku. Za sobom je ostavio veliki broj pripovedaka i značajnih romana koji tematizuju upravo ovaj istorijski trenutak.

Roman“Travnička hronika” opisuje dolazak stranaca, francuskog i austrijskog konzulata sa svojim porodicama. U tom “sudaru” civilizacija otkriva se sva zaparloženost i beda bosanskog sela.

Glasovi su prisutni i kod Andrića, ali u vidu ogovaranja, javnog mnjenja palanke, ne toliko u aspektu modaliteta oblikovanja diskursa. Fajad se koristi tzv. dnevničkim zapisom, više likova daje svoje vidjenje jednog istog dogadjaja, a sam glavni lik, koji služi kao reflektor, uskraćen je za svoj ugao posmatranja. Na taj način se čitaocu ostavlja sloboda za neutralno sagledavanje, bez upliva naratora kao regulatora tumačenja.

II

Austrougarska carevina uspostavila je određeni stepen pokornosti nad narodima današnje Hrvatske, te severne srpske pokrajine Vojvodine. Bili su to pogranični krajevi velike carevine čiji stanovnici su imali svoje dužnosti, zakonski regulisane, prema monarhiji.

Ovaj period, 18. i početak 19. veka, period je vladavine  baroka (i prosvetiteljstva), odnosno klasicizma u književnosti. Međutim, ovaj istorijski odsečak, u književno- stvaralačkom smislu, više je ostavio traga na književnosti Hrvata i Slovenaca, nego što je to bio slučaj sa srpskom književnošću, te se ovom prilikom nećemo detaljnije baviti njihovim stvaralaštvom.

Epoha realizma u srpskoj književnosti donela je svojevrsno razgranavanje ovog pojma stranac, u smislu etnološki, kulturno i civilizacijski drugačije osobe. Kod Laze Lazarević u pripovetki “Švabica” vidimo upliv stranog sveta, ali je junak taj koji kreće u pohod i izlazi iz svoje “zone udobnosti” u nov, drugačiji svet. Junak se vraća, razočaran i poražen, pa se svet shvata kao tuđ i neprijateljski nastrojen. Takođe, između ostalih, prisutna je i opozicija selo-grad. Ta distinkcija i netrpeljivost između onih koji žive u gradu i onih sa sela je veoma izražena i ogleda se najviše u kulturološki i obrazovno višem niovu građana, u odnosu na ljude sa sela. Etička superiornost ovde je na strani sela, koje je zadržalo svoju patrijarhalnu orijentaciju.

Postmoderna književnost obnavlja, izmedju ostalog, putopis, putovanje u egzotične krajeve sveta. Jedan od autora koji je iskoristio ovu književnu vrstu i uobličio je u veoma zanimljiv, popularan i ujedno nagradjivan roman je Goran Gocić (1965). Reč je o romanu “Tai” koji je, između ostalih, dobio i NIN-ovu nagradu za 2013. godinu.

Motiv puta, putovanja, shvaćen kako u fizičkom, tako i u duhovnom smislu, ponovo otkriva kontrast između kapitalističkog, tehnološki naprednog Zapada i egzotičnog, ali etički superiornog Istoka. S tom razlikom što je, u odnosu na Fajadovo poimanje Istoka i Zapada, istočna civilizacija ovde tajlandska, a zapadna- američka.

III

Na osnovu ovog kratkog proputovanja istorijskim razdobljima lako uočavamo da je u osnovi književnog stvaralaštva (ma o kojoj književnosti da je reč) sukob, koji se kreće od latentnog, prikrivenog, do radikalnog, otvorenog.

Sukob kao motivsko jezgro može poslužiti kao polazišna tačka za neka naredna iščitavanja i istraživanja. Ovom prilikom pokušali smo da uspostavimo vezu između književnosti koja se razvijala u sasvim drugačijem podneblju, a vremenski uporedo sa književnostima na Balkanskom poluostrvu.

Književnost koja se stvarala i razvijala za vreme dinastije Nemanjića, kao i za vreme vladavine Turaka, svakako zavređuje zasebne tekstove i opsežniju analizu kako zbog svoje obimnosti, tako i zbog raznolikosti i bogatstva.

 

 

*Roman “Glasovi” je izdat 1972. u Bagdadu, a u Francusku, dakle Evropu, stigao je tridesetak godina kasnije, oko 1992.

**“Dok piše o konfliktnom kontaktu dveju kultura, evropske, okrenute tehnološkom napretku, sadašnjosti i budućnosti, i arapsko- islamske, željne tog napretka i u stalnom nastojanju da ga postigne, ali privržene iznad svega tradiciji, Fajad se pred sam kraj romana autorski određuje prema značajnim književnim delima svojih zemljaka koji obrađuju istu temu – Ptici sa istoka Teufika el Hakima i Lampi Um Hašim Jahje Hakija.”
Fajad, Sulejman “Glasovi” Univerzalna ravan kulturnog nesporazuma, Srpko Leštarić, Beograd: Clio, 2013.

***Deretić, Jovan Istorija srpske književnosti, Temelji srednjovekovne književnosti, Zrenjanin: Sezam Book, 2011.str. 68.

****Pogledaj Stefanović Karadžić, Vuk Srpske narodne pjesme Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2006.

 

 

Sulejman Fajad (Dakahlija, 1929) je egipatski pisac. Završio je magistarske studije arapskog jezika i književnosti na Azharu 1959. godine. Pored dela iz istorije arapske književnosti, gramatike i leksikografije, objavio je i 10 zbirki kratkih priča i pet kraćih romana. Pojedine Fajadove priče smatraju se remek- delima arapske kratke proze. Dobitnik je niza priznanja: nagrada “Al Owais” popularno nazvana i “arapski Nobel” (1992/93)

“Pokoravanje” Mišel Uelbek

Tags

, , , , , , , , , , , ,

Roman “Pokoravanje” Mišela Uelbeka (1958)  izdat je 2015. Prvi traž francuskog izdanja od 220 hiljada primeraka rasprodat je veoma brzo. Za ovom brojkom ne zaostaje ni nemačko izdanje, sa prodatih 270 hiljada primeraka. Samo mesec dana nakon što je roman objavljen, usledilo je srpsko izdanje izdavačke kuće Booka.

Konicindencija koja je, uslovno rečeno, doprinela atraktivizaciji/popularizaciji ovog romana nemio je dogadjaj koji se odigrao istog dana kada je na naslovnici časopisa Charlie Hebdo, bio upravo Mišel Uelbek. Reč je o terorističkom napadu radikalnih islamista, poznatijih pod imenom ISIS koji su preuzeli odgovornost za ovaj tragičan događaj. Iz tog razloga, pisac je istog dana evakuisan iz Pariza i premešten na sigurno, van grada.

Radnja ovog romana već je unekoliko poznata i tiče se, kako je isticano u prvi plan, prevashodno svojevrsne anticipacije muslimanskog “preuzimanja sveta”, kako su je okarakterisali evropski kritičari. Zapravo se radi o jednom fakultetu u Francuskoj i državnim izborima na kojima je pobedio lider muslimanskog bratstva, Ben Abes.

Glavni protagonista je univerzitetski profesor, Fransoa: čovek koji se kreće u visokim intelektualnim krugovima, odbranio je doktorsku tezu o dekadentnom piscu Uismansu. Život tog pisca, njegova dela i preobraćaj koji provejava knjigom, služi kao neka vrsta dvostrukog ogledala kojim se narator vešto služi da bi otkrio ili prikrio glavnog protagonista ili, čak, lik samog autora romana.

Pamfletski shvaćena dnevnopolitička previranja oko ometanja izbora generišu strah u već sredovečnom profesoru, samcu, da će svet kakav poznaje i u kakvom je odrastao nepovratno nestati. Utemeljenje tom strahu daće suprug Fransoine direktorke fakulteta, u datom trenutku već suspendovani, kasnije potom penzionisani pripadnik tajne obaveštajne državne službe. Otkriće mu zakulisna dešavanja koja prate izbore i šta je to što će neminovno proizvesti ometanje i upad na birališta; naizgled, sporadične izgrede.

Strah neće obuzeti samo njega, Fransou, već i čitavu zemlju, čini se; egzistencijalni strah, strah ugrožene jedinke koja strepi da će ono što je činilo konstantu, nepromenljivu udobnost jednolične svakodnevice naprasno izmeniti strani faktor koji se već infiltrirao u sve osetnije pore društva, krucijalne za identitet jedne države, pa i nacije. Napetost i iščekivanje uzrokovaće brojne migracije, pa će i sam Fransoa, poveden tudjim primerima, krenuti van grada.

Prisutan je egzistencijalizam, zaodenut u priču o prostoj građanskoj sreći, toplom domu, ženi kao negovateljici, kuvarici i sapatniku koji iako smrtan, daje utehu, jer nudi skoro bezuslovnu ljubav u toj igri pokoravanja, kako Uelbekovi junaci vide odnos žene i muškarca.

Uočava se i kristališe svojevrsna paradigma savremenog čoveka, pitanja koja se ne dotiču toliko života, radjanja i smrti koliko položaju jedinke u tom razdoblju izmedju, srednjem životnom dobu, kad je sve već ili bi bar trebalo da je, utvrđeno, ostvareno i dovedeno na željeni nivo.

Pokoravanje kao model ponašanja ovaploćuje se tako na više nivoa: od predstavnika vlasti, do onih koji joj služe, preko univerziteta i profesora, koji, svaki za sebe, živi neki prividan, poluživot, do odnosa žene i muškarca. Na ovom poslednjem navedenom polju, muško- ženskih odnosa, uočava se nestabilnost, nesigurnost u podeljene im društvene uloge; muškarci se, iako finansijski obezbeđeni i budući intelektualci, ne odlučuju na brak, vezu. Odnosi koji se uspostavljaju površinski su, u većini slučajeva čisto fizičke prirode i narator sve vreme govori o telesnom užitku, osećanju zadovoljstva, odnosno negativnom njenom aspektu, kad je taj izvor užitaka, uslovno rečeno, van junakovog domašaja. Čak se i bol, kao osećanje duboko ljudsko, jedno od primarnih osećanja čovekovih uvija u neodređenu potrebu: za nekim, nečim što ne uslovljava, a opet je bezuslovno tu samo da bi pružio užitak i potisnuo osećanje otuđenosti kako od sebe, tako i od drugih.

Beg iz grada, beg je iz sopstvene kloake, sebe propalog, već matorog. Pitanja koja opsedaju Fransou pitanja su koja svaki intelektualac jeste kadar da postavi sebi, da li je za njega takvog odgovorno detinjstvo ili, tačnije, šta je to iz njegovog detinjstva uzrokovalo da se razvije u baš ovakvu jedinku, koja, naizgled, ima sve predispozicije da živi lagodan i srećan građanski život, a to, ipak, nije slučaj. Majčina, pa očeva smrt i susret sa njegovom drugom ženom, mladom i uspešnom, nagoni ga da se zapita šta je to ona videla u njegovom ocu, a što on i majka nisu hteli ili prosto nisu mogli da vide.

Rusoovski shvaćen povratak iz grada u prirodu završava se pomalo neočekivanim, ali razumljivim ishodištem. Fransoa će otići na konak u manastir, gde je svojevremeno, dok je radio na svojoj disertaciji o Uismansu, proveo određeno vreme upravo iz razloga dostupnosti informacija o dotičnom piscu. Manastir, osama koja pruža čoveku tišinu, daje priliku Fransoi da osim spoljašnje buke i senzacija, doživi i sagleda sebe, jedinku ne potpuno određenu prema konkretnoj religiji (sam kraj knjige donosi svojevrstan preobražaj Fransoe, pa ga, bar na tom, religijskom planu, možemo posmatrati kao svojevrsnog konvertita, u nominalnom smislu).

Potreba za verom ne uspostavlja se na nivou duhovnog preobražaja, njegovo promišljanje o sebi i nekoj vrsti veze koju ima sa svojom studentkinjom Mirijam, ne dovodi ga do htenja, kao stupnja koji ishodi iz želje, već ostaje unutar sebe, u tišini koja prija, duhovno neosvešćen i uskraćen za korak koji bi doveo do promene.

No, hteo on to ili ne, promena se generiše na drugom planu, profesionalnom. Kraj romana nosi zaključak i paralelu, konstataciju izrečenu sa dozom određene satisfakcije, da on, baš kao i njegov otac, započinje novo poglavlje u životu “bez neke naročite veze sa onim prethodnim” i što je najbitnije, “neće imati za čim da žali”.

U ovim, poslednjim rečima ogleda se sva moralna infantilnost čoveka 21. veka jer podrazumeva stanje koje prenebregava činjenicu da iako i po godinama i po statusu pripada odraslima, ipak u njemu i dalje postoji svest deteta koje nije kadro da razluči šta je dobro za njega i da kada konačno donese takvu odluku/izbor istraje i izbori se sa stanjem nezadovoljstva i nelagode jer mu je neko sklonio kolač, iako je već pojeo sasvim dovoljno.

Odatle, cela svest savremenog doba, uključujući, nažalost, i onu intelektualnu, čini se da nije dosegla zrelost odraslog čoveka koji mora imati ili težiti formiranju porodice da bi, u okrilju nje osigurao svoj i opstanak jednog društva.

Zbog svega toga je ovaj roman, uprkos delu kritike koji Uelbekovu književnost smatra pamfletskom i pornografskom, itekako uspelo i otrežnjujuće štivo.

Nirvana

Tags

, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Ume da bude podsticajan.
Pražnjenje, ko i svako drugo.
Tup pogled.
Prazna je soba
i sve što želiš je da izađe što pre.

Prokletinja je truplo.
Truli i smrdi izmet,
iako čisto je na njima sve.

Saberi laži,
prevari za deset minuta truda;
oduzmi sve što oblikuje
jer samo prazniš se. To je sve.

Pao u nestanje i gluva za poraz
bez bele krpe, tvoja je.
Al ti nisi ni njen.

 

“Poslednje Sergijevo iskusenje” Jani Virk

Tags

, , , , , , , , , , , , ,

„Sve što je važno jeste hrabrost da se neprestano opireš onom što vlada, iskrenost s kojom znaš da nikad nećeš uspeti i snaga da to, uprkos svemu, i dalje činiš.“

12179523_742391292532873_1021270553_n

Objavljen u „Arhipelagu“, u okviru projekta „Sto slovenskih romana“, ovaj roman autora Janija Virka, ima neskroman zadatak i krajnje plemenitu misiju, posebno u današnjim danima. Cilj projekta predstavlja književnu razmenu među slovenskim narodima, kao i upoznavanje neslovenskog sveta sa slovenskim književnostima. Države članice projekta (Međunarodna fondacija „Forum slovenskih kultura“) su uz pomoć strukovnih i partnerskih institucija izabrale po deset romana objavljenih posle pada Berlinskog zida, pri čemu je, kako se navodi, jedini kriterijum pri izboru bio umetnički kvalitet.
Roman je na srpski jezik prevela Ana Ristović. Autor, Jani Virk, svrstava se među najznačajnije savremene prozne pisce iz Slovenije. U njegovom opusu mogu se pronaći priče, romani, eseji, pesme i scenariji.

Nastavak na: http://citajme.com/poslednje-sergijevo-iskusenje/

Intervju

Tags

, , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Pozdrav svima!

Nije me bilo odavno, ali – radilo se.
Ispod je link do intervjua koji sam napravila pre nekoliko meseci. Reč je o gospodinu Mihajlu Pantiću, profesoru na Filološkom fakultetu u Beogradu, piscu i članu žirija za prestižnu NIN- ovu nagradu.

Veoma lep razgovor i ništa manje lepo iskustvo, tim pre jer je ovo moj prvi intervju.

http://citajme.com/mihajlo-pantic-2/    

Čitajte i uživajte.

Do skorog vidjenja!